Sanjao sam neke ljude koji idu unazad, gotovo trče, padnu i nastave, sapletu se o prolaznika, o grob svog pretka ili o kakvog majmuna kojem kvrcnuše leđa dok se uspinjao da dohvati bananu, ustanu, otresu prašinu sa odijela i nastave svoj put, ravnodušno posmatrajući ono sto su pogazili. Jesu li to bili oni ljudi za koje je tata pričao da su sami sebe unazadili? Da nisam bio tako zatečen upitao bih ih imaju li neko odredište, da li ga oni uopšte znaju, i da li bi ga prepoznali s obzirom da svemu vide samo jednu stranu, uglvanom zadnju; a i da sam ih pitao, ne vjerujem da bi mi stigli odgovoriti.
  Dugo su mi se po glavi vrzmali ti ljudi što se unazađuju; iz nekog razloga imao sam potrebu da odgonetnem njihovo porijeklo u mom snu, ali nikako nisam uspjevao u tome. Na kraju sam zaključio da nemam ni potrebu za tim, jer takvih ili sličnih ljudi u svijetu, tu oko nas, sigurno nema.
                                                     -Lazar Tiky Srdanović-