Kad god bih na ulici vidio djevojku tebi da liči, pomislio bih kako bi divno bilo da si to zaista ti, da barem na trenutak predahnem i odmorim svoju maštu. A onda me obuzme strah da bih mogao otkriti da su moje oči i stvarnost bolji tandem od moje mašte i tvoje neopisive ljepote. Tada zahvalno pozdravim, nekoliko sekundi kasnije začuđenu djevojku, u sebi rekavši: Uf, zamalo.                                                                                                -Lazar Tiky Srdanović-