Od svih privilegija kojim nas život daruje, meni je najmilija tvoja neizostavna pojava u mojim snovima. Privilegija je sanjati ono sto voliš. Privilegija je sanjati te.
                                                   -Lazar Tiky Srdanović-

Uvijek sam vjerovala da je u meni dijete koje se suprotstavlja odrastanju. Vječito dijete. Njeni inicijali su A.E. Teško je nositi se sa njom, prilično je nestašna. Uzima mi osjećanja i misli i krije ih, a onda gleda kako ih godinama i godinama tražim, smijući se, bez namjere da mi pomogne. Zna mnoge stvari prije mene, a ne želi da mi kaže. Izlgeda da voli da bude misterozna, pa zato čuva sve te tajne. Nije lako sa njom, ali navikla sam.
Ah, da, zove se Alter Ego. Prilično čudno ime za jednu djevojčicu, zar ne?
                                                            -Sandra Ivanović-

Znam da ponekad treba progutati laž; naučili su me to još dok sam bio dijete. Sada, posle brojnih godina gutanja laži, zanima me zna li neko šta se desi sa svim tim lažima: svari li ih moj organizam ili od njih pravi deponiju. Jesu li one zdrave i mogu li unošenjem prekomjerne količine postati lažov, ili samo debeo... Ili, ne daj bože, i jedno i drugo?
                                                    -Lazar Tiky Srdanović-

Sretnem tako nekad nekog osobenjaka... On u pustinji, pustinja u njemu, pa ko duže izdrži. Stoji, ne miče se. Bar kad ta luda glava pod šeširom ne bi bila tako tvrdoglava, otvorio bi srce i natopio dušu, pustio vodu preko dina i tu bi nastao nepregledni okean u kom bi konačno počeo da se odvija život.
                                                          -Sandra Ivanović-

Kao na nekoj straži smjenjuju se u meni sreća i tuga. Tuga se pokazala kao dobar prijatelj; uvijek zamjeni svog kolegu duže nego što treba.
                                                   -Lazar Tiky Srdanović-

Jutro. Soba. Ogledalo. Ispred ogledala sto. Na sto naslonjene dvije šake. On svoje nokte snažno zariva u dlanove, svaki mišić je napet. Ruke drhte, svaka vena je nabrekla, gotovo da puca. Ramena podignuta. Ne vidi svoj odraz u ogledalu. Nema oči. Ne može ni vrisak da izusti. Tako bi duboko udahnuo, samo da može. Opipava se po licu. Na lijevoj strani samo dvije kapi znoja. Dvije kapi hladnog znoja i ništa više.
Momenat kasnije. Soba. Na hiljade ogledala nepravilnog oblika. Njegova krvava šaka. Uzeo je svoju masku, zalupio vratima i otišao.
                                                            -Sandra Ivanović-

Ove godine sam poželio da ponovo postanem ja. Riješio sam. Očekuje me puno posla, ali barem sam jedini koji to želi, a to je dobro jer sam oduvjek težio tome da budem poseban. Izgleda da sam na dobrom putu. 
                                                      -Lazar Tiky Srdanović-

Konobar, dupla utjeha sa kockama zaborava za ovaj sto večeras! Nije grijeh zavarati se do jutra, ne radimo li to ionako cijelog života?
                                                           -Sandra Ivanović-

Talas sumnje upravo je odlomio još jedan kamen i kroz šupljinu u zidu poplavio moju ruševinu, nekada predivnu palatu Vjerovanja. Izgleda da Vjerovanja očekuje sudbina Atlantide. Ostaje mi samo nada da ću u starosti podjetinjiti, te da će palata, nakon što more presuši, dobiti onaj stari sjaj.
                                                    -Lazar Tiky Srdanović-

Budućnost nam ostaje nepoznanica samo zato što znamo prošlost i sadašnjost, pa nam život ostavlja neke nade za bolja vremena.
                                                            -Sandra Ivanović-