Jutro. Soba. Ogledalo. Ispred ogledala sto. Na sto naslonjene dvije šake. On svoje nokte snažno zariva u dlanove, svaki mišić je napet. Ruke drhte, svaka vena je nabrekla, gotovo da puca. Ramena podignuta. Ne vidi svoj odraz u ogledalu. Nema oči. Ne može ni vrisak da izusti. Tako bi duboko udahnuo, samo da može. Opipava se po licu. Na lijevoj strani samo dvije kapi znoja. Dvije kapi hladnog znoja i ništa više.
Momenat kasnije. Soba. Na hiljade ogledala nepravilnog oblika. Njegova krvava šaka. Uzeo je svoju masku, zalupio vratima i otišao.
                                                            -Sandra Ivanović-