Kada se zaljubiš, pa se dopisuješ sa nekim, gde god da ideš, dopisuješ se, pa se nasmeješ toliko toplo da se svi oko tebe ugreju, i zagledaš se u tu poruku, u tu jednu rečenicu, i samo o njoj razmišljaš i dalje nasmejana, i promašiš stanicu. Tvoj mozak, tvoje oči, tvoj osećaj za približavanje svojoj destinaciji je prestao da radi, taj trenutak gde si samo ti i ta poruka, to je taj osećaj. Ali onda izađeš iz tramvaja, nasmejana, i shvatiš da si promašila stanicu zbog jedne poruke, zbog jedne kombinacije pravih reči, zbog jedne moje poruke, tada shvatiš da je to zapravo jako lep osećaj i da ne shvataš kako si mogla, do sada, da živiš bez njega.
                                                                            -M.N.-