Koračam stazom i moje stope su sve manje i manje. Poput Alise u Zemlji Čuda, smanjujem se. Možda sam pojela djelić oblaka na kom sam sanjala? Zalazim u neku prašumu. Ali ne običnu. Ovo je Prašuma Sjećanja, prašuma u kojoj svako drvo predstavlja jedan dan mog bezbrižnog dječijeg života.
Odjednom, počinje da duva hladna stvarnost, noseći sa sobom prve kapi budućnosti iz neba na koje se navukla teška, crna sadašnjost sa munjama.
Našla sam šupljinu u jednom drvetu starom petnaestak godina, i tu se sklonila od ove oluje. Bilo je toliko toplo i suvo da bi samo jedna munja mogla da spali ovo stablo za jedan jedini tren...upravo onoliko koliko je i trajao taj mir.
                                                            -Sandra Ivanović-