Zima je. Ja izgaram od čežnje, a ti ravnodušno hladna. Prilaziš mi da se ugriješ. Tvoja ravnodušnost se topi; zagrliš me, poljubiš; mene čežnja polako napusti, sa njom i ti. Hladno mi je. Ugledam plamen neke čežnje na ulici i pridjem mu; taman što sam ugrijao desnu šaku, a on se ugasi. Pomislim, normalno je to. Zima je! a zar postoji kad nije?
                                                    -Lazar Tiky Srdanović-